Породица
је „стуб развоја сваког појединца и примарни фактор менталног здрављаˮ (Jakšić,
2004: 48). Током одрастања, кроз све фазе животног циклуса улога и значај
породице у одржавању и унапређењу менталног здравља је несумњива. Породица одређује психичко (ментално)
здравље својих чланова (Kuburić, 1994) и значајна је подршка њиховом
менталном здрављу (Nikolić, Vidović, Marangunić i Petković-Bujas, 2008).
Ментално здравље појединца зависи од основа које су постављене у раном
детињству и у оквиру породице као примарне и најважније групе (Минић, 2010).
Екерман (1966) је истицао несумњив значај породице за ментално здравље
појединца. Од рођења детета до сазревања ментално здравље је у директној вези
са родитељском негом и бригом (Nenadović, 2008a), при чему се брига мајке, као
најважније блиске особе нарочито истиче, али је важна и улога оца, као и
осталих одраслих особа у непосредном окружењу детета. Од почетне дијаде мајка–дете, данас се све чешће говори о тријади отац–мајка–дете, што се може објаснити,
између осталог, и измењеним улогама мајке и оца у функционисању породице, као и
сазнањима да укључивање оца (а не само мајке) у бригу и негу детета има
значајне позитивне ефекте на раст и развој. Резултати истраживања су показали
да је предуслов за укљученост оца у бригу о сопственом детету заснован на
искуствима са својим оцем у породици порекла (Mihić, 2010b). Породица има
велики утицај на ментално здравље појединца, уз евидентну и доказану повезаност
породичнног и индивидуалног здравља (тј. здравља појединца) (Ackerman, 1987, према:
Самарџић, 2016).
У очувању менталног здравља деце важна је тзв.
заштитна тријада, која неизоставно укључује
карактеристике породице (Garmezy & Masten, 1991) и подразумева постојање одређених фактора
„отпораˮ који штите њихово ментално здравље. Постоји низ истраживања тзв. отпорне или резилијентне
деце у којима се истиче значај породице, породичног контекста и карактеристика
као базичних заштитних фактора за психички развој и ментално здравље деце.
Прегледом резултата поменутих истраживања потврђен је несумњив значај породице
за ментално здравље деце. Наиме, утврђено је да су деца која су одрастала: 1. у
стабилним породицама (у којима постоји блискост, топлина, љубав, разумевање,
међусобна подршка, сарадња, сигурност и стабилност); 2. са оствареном и чврстом
везом са бар једном одраслом особом, уз надгледање и висока очекивања везана за
школу и школски успех и 3. са избалансираном контролом од стране родитеља
(контрола уз пажњу, бригу, интересовање и укључивање) – отпорнија и мање
подложна проблематичном понашању, појави различитих проблема и утицају стресора
(Barac-Otašević i sar. 2005). Поред наведених карактеристика породице, у
заштитну тријаду детета убрајају се и индивидуалне карактеристике (као што су
одговарајући развој, добро интелектуално функционисање, друштвеност, присуство
неког талента, самопоштовање, поверење, оптимизам, конструктиван начин
разишљања) и карактеристике школе и заједнице (присутност одраслих изван
породице који се залажу за интересе детета, повезаност са социјалним
организацијама, похађање добрих школа, адекватно образовање, развијена
инфраструктура која омогућава квалитетнији живот) (Garamezy & Masten,
1991). Поред несумњивог значаја породице у детињству, у литератури се истиче
значај породичног функционисања и у периоду адолесценције. Између осталог,
истиче се да у адолесценцији почиње постепено одвајање младе особе од примарне
породице и трагање за сопственим идентитетом (Milojković i sar. 1997), као и да
се изражена криза идентитета одражава на целу породичну констелацију и
дотадашњи начин функционисања. Породица је значајна и у одраслом и старом добу.
Тако се међу бројне факторе коју могу утицати на ментално здравље убрајају и
породичне прилике, али ризици нарушавања породичне структуре код одраслих,
односно смрт брачног партнера и смањена активност старих особа (Станојевић,
2019).,,
Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини
