Системски приступ утемељио је Лудвиг Фон Берталанфи (Ludwig Von
Bertalanffy), што се сматра једном од главних прекретница у научном и клиничком
свету током двадесетог века (Milojković i sar. 1997), јер обједињује низ идеја и техника које обезбеђују оквир за
посматрање, разумевање и интервенисање унутар различитих система (Јаредић и
Минић, 2013). Један од најважнијих доприноса системског начина мишљења је промена
погледа на проблеме и премештање фокуса са индивидуалних својстава на
интерперсоналне (Dallos & Draper, 2012), тј. са појединца на релације. Најчешеће се системски приступ употребљава у оквиру системске породичне
психотерапије, у којој се породици приступа као систему састављеном од других
подсистема и чланова у међусобној интеракцији, сталној
динамици и циркуларној узрочности.
Све чешће се
системски приступ употребљава и у раду са тимовима, групама и радним
организацијама (Јаредић и Минић, 2013).
Неке основне одлике система (које важе и за породицу као систем) су:
постојање енергије, односа, граница, циља, тежње ка хомеостази, расту и
еволуцији и слично. Наиме, сви системи имају базичне особине: енергију (везу
између два или више система), однос (скуп односа представља структуру система) и границе
(непропустљиве или ригидне, пропустљиве или дифузне и полупропустљиве) (Weiss, 1971). Системски приступ подразумева да се систем као ентитет одржава
узајамном интеракцијом својих саставних делова и да га одликује значај
целовитости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина,
2007). У системском приступу наглашава се важност интерперсоналних односа унутар
одређеног система, али и интеракција система са осталим системима. Затим,
системи имају циљ коме теже и њихово функционисање подлеже општим правилима и
законима који важе за све друге системе, при чему се функционалност система
одређује преко: 1. начина на који су организовани; 2. начина на који
комуницирају и 3. кроз систем веровања (Milojković
i sar., 1997). Сви системи имају и
тенденцију да достигну и одржавају хомеостазу или релативно стабилно стање
(Јаредић и Минић, 2013), кроз процес повратне спреге (регулишући процес
захваљујући комe сваки инпут или улаз у систем бива модификован и прилагођен
датом систему, а реакција система бива усклађена са датим импутом). Процес
повратне спреге је веома значајан, јер одржава функционисање породичног система и регулише циркуларне и међузависне односе међу члановима (Srna,
2000d).
Породица као систем у целини и/или преко својих чланова повезана је са другим системима
у датом друштвеном контексту, у вези је са групама, заједницама,
организацијама, институцијма, колегама, пријатељима, комшијама, датом културом
итд. (Hartman & Laird, 1983). Међу најважнијим системима за дату
породицу издвајају се породице порекла оба партнера, са којима постоји тзв.
животна повезаност (Mitić, 2000).
