Породица и ментално здравље

        ,,Здравље породице се процењује на различите начине и кроз бројне приступе. У литератури се најчешће помињу три приступа: 1. процена породичне рутине (уобичајен начин понашања породице и њених чланова); 2. породична дијагноза (карактеристике породице које директно утичу на здравље, тј. болест) и 3. индикатори породичног здравља (величина и структура породице, значајни догађаји, области функционисања и индикатори ризика, здравља и планирања породице) (Cucuć, 2000b).

Породица је „стуб развоја сваког појединца и примарни фактор менталног здрављаˮ (Jakšić, 2004: 48). Током одрастања, кроз све фазе животног циклуса улога и значај породице у одржавању и унапређењу менталног здравља је несумњива. Породица одређује психичко (ментално) здравље својих чланова (Kuburić, 1994) и значајна је подршка њиховом менталном здрављу (Nikolić, Vidović, Marangunić i Petković-Bujas, 2008). Ментално здравље појединца зависи од основа које су постављене у раном детињству и у оквиру породице као примарне и најважније групе (Минић, 2010). Екерман (1966) је истицао несумњив значај породице за ментално здравље појединца. Од рођења детета до сазревања ментално здравље је у директној вези са родитељском негом и бригом (Nenadović, 2008a), при чему се брига мајке, као најважније блиске особе нарочито истиче, али је важна и улога оца, као и осталих одраслих особа у непосредном окружењу детета. Од почетне дијаде мајка–дете, данас  се све чешће говори о тријади отац–мајка–дете, што се може објаснити, између осталог, и измењеним улогама мајке и оца у функционисању породице, као и сазнањима да укључивање оца (а не само мајке) у бригу и негу детета има значајне позитивне ефекте на раст и развој. Резултати истраживања су показали да је предуслов за укљученост оца у бригу о сопственом детету заснован на искуствима са својим оцем у породици порекла (Mihić, 2010b). Породица има велики утицај на ментално здравље појединца, уз евидентну и доказану повезаност породичнног и индивидуалног здравља (тј. здравља појединца) (Ackerman, 1987, према: Самарџић, 2016).

У очувању менталног здравља деце важна је тзв. заштитна тријада, која неизоставно укључује карактеристике породице (Garmezy & Masten, 1991) и подразумева постојање одређених фактора „отпораˮ који штите њихово ментално здравље. Постоји  низ истраживања тзв. отпорне или резилијентне деце у којима се истиче значај породице, породичног контекста и карактеристика као базичних заштитних фактора за психички развој и ментално здравље деце. Прегледом резултата поменутих истраживања потврђен је несумњив значај породице за ментално здравље деце. Наиме, утврђено је да су деца која су одрастала: 1. у стабилним породицама (у којима постоји блискост, топлина, љубав, разумевање, међусобна подршка, сарадња, сигурност и стабилност); 2. са оствареном и чврстом везом са бар једном одраслом особом, уз надгледање и висока очекивања везана за школу и школски успех и 3. са избалансираном контролом од стране родитеља (контрола уз пажњу, бригу, интересовање и укључивање) – отпорнија и мање подложна проблематичном понашању, појави различитих проблема и утицају стресора (Barac-Otašević i sar. 2005). Поред наведених карактеристика породице, у заштитну тријаду детета убрајају се и индивидуалне карактеристике (као што су одговарајући развој, добро интелектуално функционисање, друштвеност, присуство неког талента, самопоштовање, поверење, оптимизам, конструктиван начин разишљања) и карактеристике школе и заједнице (присутност одраслих изван породице који се залажу за интересе детета, повезаност са социјалним организацијама, похађање добрих школа, адекватно образовање, развијена инфраструктура која омогућава квалитетнији живот) (Garamezy & Masten, 1991). Поред несумњивог значаја породице у детињству, у литератури се истиче значај породичног функционисања и у периоду адолесценције. Између осталог, истиче се да у адолесценцији почиње постепено одвајање младе особе од примарне породице и трагање за сопственим идентитетом (Milojković i sar. 1997), као и да се изражена криза идентитета одражава на целу породичну констелацију и дотадашњи начин функционисања. Породица је значајна и у одраслом и старом добу. Тако се међу бројне факторе коју могу утицати на ментално здравље убрајају и породичне прилике, али ризици нарушавања породичне структуре код одраслих, односно смрт брачног партнера и смањена активност старих особа (Станојевић, 2019).,,

Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини

Системски приступ (основна одређења)

Системски приступ утемељио је Лудвиг Фон Берталанфи (Ludwig Von Bertalanffy), што се сматра једном од главних прекретница у научном и клиничком свету током двадесетог века (Milojković i sar. 1997), јер обједињује низ идеја и техника које обезбеђују оквир за посматрање, разумевање и интервенисање унутар различитих система (Јаредић и Минић, 2013). Један од најважнијих доприноса системског начина мишљења је промена погледа на проблеме и премештање фокуса са индивидуалних својстава на интерперсоналне (Dallos & Draper, 2012), тј. са појединца на релације. Најчешеће се системски приступ употребљава у оквиру системске породичне психотерапије, у којој се породици приступа као систему састављеном од других подсистема и чланова у међусобној интеракцији, сталној динамици и циркуларној узрочности. Све чешће се системски приступ употребљава и у раду са тимовима, групама и радним организацијама (Јаредић и Минић, 2013).

Неке основне одлике система (које важе и за породицу као систем) су: постојање енергије, односа, граница, циља, тежње ка хомеостази, расту и еволуцији и слично. Наиме, сви системи имају базичне особине: енергију (везу између два или више система), однос (скуп односа представља структуру система) и границе (непропустљиве или ригидне, пропустљиве или дифузне и полупропустљиве) (Weiss, 1971). Системски приступ подразумева да се систем као ентитет одржава узајамном интеракцијом својих саставних делова и да га одликује значај целовитости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина, 2007). У системском приступу наглашава се важност интерперсоналних односа унутар одређеног система, али и интеракција система са осталим системима. Затим, системи имају циљ коме теже и њихово функционисање подлеже општим правилима и законима који важе за све друге системе, при чему се функционалност система одређује преко: 1. начина на који су организовани; 2. начина на који комуницирају и 3. кроз систем веровања (Milojković i sar., 1997). Сви системи имају и тенденцију да достигну и одржавају хомеостазу или релативно стабилно стање (Јаредић и Минић, 2013), кроз процес повратне спреге (регулишући процес захваљујући комe сваки инпут или улаз у систем бива модификован и прилагођен датом систему, а реакција система бива усклађена са датим импутом). Процес повратне спреге је веома значајан, јер одржава функционисање породичног система и регулише циркуларне и међузависне односе међу члановима (Srna, 2000d). Породица као систем у целини и/или преко својих чланова повезана је са другим системима у датом друштвеном контексту, у вези је са групама, заједницама, организацијама, институцијма, колегама, пријатељима, комшијама, датом културом итд. (Hartman & Laird, 1983). Међу најважнијим системима за дату породицу издвајају се породице порекла оба партнера, са којима постоји тзв. животна повезаност (Mitić, 2000).