Системски приступ (основна одређења)

Системски приступ утемељио је Лудвиг Фон Берталанфи (Ludwig Von Bertalanffy), што се сматра једном од главних прекретница у научном и клиничком свету током двадесетог века (Milojković i sar. 1997), јер обједињује низ идеја и техника које обезбеђују оквир за посматрање, разумевање и интервенисање унутар различитих система (Јаредић и Минић, 2013). Један од најважнијих доприноса системског начина мишљења је промена погледа на проблеме и премештање фокуса са индивидуалних својстава на интерперсоналне (Dallos & Draper, 2012), тј. са појединца на релације. Најчешеће се системски приступ употребљава у оквиру системске породичне психотерапије, у којој се породици приступа као систему састављеном од других подсистема и чланова у међусобној интеракцији, сталној динамици и циркуларној узрочности. Све чешће се системски приступ употребљава и у раду са тимовима, групама и радним организацијама (Јаредић и Минић, 2013).

Неке основне одлике система (које важе и за породицу као систем) су: постојање енергије, односа, граница, циља, тежње ка хомеостази, расту и еволуцији и слично. Наиме, сви системи имају базичне особине: енергију (везу између два или више система), однос (скуп односа представља структуру система) и границе (непропустљиве или ригидне, пропустљиве или дифузне и полупропустљиве) (Weiss, 1971). Системски приступ подразумева да се систем као ентитет одржава узајамном интеракцијом својих саставних делова и да га одликује значај целовитости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина, 2007). У системском приступу наглашава се важност интерперсоналних односа унутар одређеног система, али и интеракција система са осталим системима. Затим, системи имају циљ коме теже и њихово функционисање подлеже општим правилима и законима који важе за све друге системе, при чему се функционалност система одређује преко: 1. начина на који су организовани; 2. начина на који комуницирају и 3. кроз систем веровања (Milojković i sar., 1997). Сви системи имају и тенденцију да достигну и одржавају хомеостазу или релативно стабилно стање (Јаредић и Минић, 2013), кроз процес повратне спреге (регулишући процес захваљујући комe сваки инпут или улаз у систем бива модификован и прилагођен датом систему, а реакција система бива усклађена са датим импутом). Процес повратне спреге је веома значајан, јер одржава функционисање породичног система и регулише циркуларне и међузависне односе међу члановима (Srna, 2000d). Породица као систем у целини и/или преко својих чланова повезана је са другим системима у датом друштвеном контексту, у вези је са групама, заједницама, организацијама, институцијма, колегама, пријатељима, комшијама, датом културом итд. (Hartman & Laird, 1983). Међу најважнијим системима за дату породицу издвајају се породице порекла оба партнера, са којима постоји тзв. животна повезаност (Mitić, 2000).