Породица и смрт као дефинисан губитак
Најчешће се под губитком подразумева смрт, као коначни, иреверзибилан, дефинисан и дефинитиван људски губитак, који може бити изненадни (трауматски и неувремењен) и очекивани (увремењен, тј. везан за старост или тешке и неизлечиве болести) губитак особе или особа (Јаредић и Минић, 2016). Kao универзално искуство сваког појединца и породице, смрт, поред промена на нивоу појединца, може довести до дестабилизације породице и до њене дисфункционалности. Смрт члана породице представља најболније искуство и велики адаптациони изазов, који подразумева да се губитак временом прихвати као стваран, да се породични систем реорганизује и реинвестирају постојећи ресурси, тј. капацитети у циљу што успешније адаптације (Walsh & McGoldrick, 1991). Након смрти као дефинисаног и коначног губитка долази до промена улога и одговорности у породици (Popović, 2000), застоја и регресије породичног система (Srna, 2000), али и промена у широј породици којој је члан припадао. Такође, поставља се питање и функционалности осталих чланова (нарочито уколико дете изгуби једног од родитеља, питање функционалности другог родитеља, који је изгубио брачног партнера, постаје значајно).
Треба водити рачуна и о узрасту детета када се губитак догодио, као и о начинима на који се детету саопштава губитак, тј. како се разговара са дететом. Важна питања породице која је доживела губитак су: када се дешава губитак, ко је умро, која је функција и улога онога ко је умро, да ли је и раније било губитака те врсте (тзв. кумулативност губитака), којим ресурсима располаже породица, каква је њена структура. За адаптацију породице која је доживела губитак значајна питања су везана и за њену функционалност и квалитет породичних односа пре губитка, комуникацију, доминантна уверења и веровања, митове и тајне и слично. Горенаведено одређује начин на који ће се породица као систем суочити са губитком. Важно за суочавање породице са губитком је и постојање социјалне подршке, али и њена доступност у процесу туговања (Јаредић и Минић, 2016). У литератури се могу пронаћи подаци о различитим ставовима према смрти и начинима суочавања са смрћу, који су условљени личним карактеристика, специфичностима ситуације и културолошким разликама (Berk, 2008). Такође, у литератури се наводе две теорије туговања, и то теорије које су усмерене на појединца и теорије усмерене на породицу (Grozdanić, 2000). Када су у питању теорије туговања које су усмерене на породицу истиче се: 1) како породица као систем реагује на смрт; 2) како реагују појединачни чланови породице; 3) како та реакција утиче на остале чланове; 4) на који начин смрт члана породице нарушава равнотежу система у целини; 5) које промене се дешавају у структури породице; 6) које улоге и функције породичног систма се смрћу члана морају редефинисати (Grozdanić, 2000). Процес туговања обухвата, пре свега, прихватање губитка као реалног догађаја, проживљавање сопствене боли, адаптацију на живот без особе која је умрла, али и преусме- 96 97 равање емоционалне енергије у нове везаности за друге особе из окружења (Klikovac, 2010). Такође, важно је суочавање са страхом од сопствене смрти (Jalom, 2011), јер „смрт је најчешћа и најочигледнија опасност и узрок појаве страха од смрти и страха од живота“ (Erić, 2004, стр. 27). Туговање је нормалан природни процес, који прате емоционалне реакције на губитак (туга, пре свега), а онда и одређене телесне и психичке манифестације (Srna, 2000b), које обележава период након смрти члана (чланова) породице. Туга је нормална, природна и очекивана емоција која прати процес туговања и настаје као реакција на губитак. Процес туговања је различит за појединца и породицу као систем, притом је и специфичан за сваку породицу (Grozdanić, 2000). Процес туговања прате промене у функционалности породичног система и сваког појединачног члана. Чланови породичног система се „боре“ са својим емоцијама, покушавајући да успоставе оптималан ниво свакодневног функционисања, који је пољуљан или поремећен губитком. Такође, чланови породице појединачно пролазе кроз одређене фазе туговања, и то кроз: 1) фазу обамрлости (први одговор на губитак); 2) фазу чежње и протеста (бурни емоционални одговори: дубока патња, плач, дозивање); 3) фазу очаја (депресивност, апатија, повлачење); 4) фазу опоравка и реституције (прихватање промена које је смрт као губитак донела) (Srna, 2000b). Како наводи Поповић (2000), током туговања сви пролазе кроз исте фазе, и то кроз: 1) неверицу или шок; 2) инкорпорацију или поунутрење објекта за којим се тугује; 3) опоравка или нове реалности. У процесу туговања за породицу су важни ритуали, обреди и обичаји, који представљају различите активности помоћу којих чланови породице појединачно, а и породица као целина, добија већу или мању социјалну подршку и помоћ.
Како би се разумела реакција детета на смрт и губитак, те како би се пружила адекватна психолошка помоћ и подршка, неопходно је познавати основе развојне психологије, развојне специфичности и развојне задатке карактеристичне за периоде и потпериоде детињства. Наиме, дечје поимање смрти развојно је условљено и деца ће у зависности од узраста када им се догоди губитак различито реаговати, тј. биће им потребан другачији вид помоћи и подршке. Чланови породице (пре свих, родитељи) трагају за одговорима на бројна питања као што су: да ли детету рећи да је члан породице умро, како објаснити детету, да ли и када дете одвести на гробље и слично. Притом је важно пратити фазе кроз које дете пролази када је у питању поимање смрти. Наиме, поимање смрти везано је за когнитивне капацитете за поимање смрти, развојно и средински условљене фазе и модалитете страха (Kondić, 2000).
Код деце старости од три до десет година постоје три стадијума када је у питању поимање смрти, и то: порицање смрти, персонификација смрти и реалистичко схватање смрти (Kondić, 2000). Стадијум порицања смрти (од треће до пете године) карактерише поимање смрти као привременог и реверзибилног догађаја (особа која је умрла може да се врати када пожели или када се створе услови за повратак) и да смрт не искључује живот (типични одговори су: тата је на небу, он спава, позваће нас телефоном кад се пробуди). Други стадијум или стадијум персонификације смрти (од пете до девете године) карактерише уверење детета да се смрт може контролисати, да је она иреверзибилна и није универзална (смрт значи да „нема повратка“, али се не дешава свима и може се контролисати, тј. избећи). Трећи стадијум или стадијум реалистичког схватања смрти (од девете до десете године) карактерише поимање смрти као универзалне и природне појаве, догађаја (смрт се дешава свима и део је природног животног циклуса, коначна је и подразумева престанак телесних активности, уз искључивање живота) (Минић, 2019). Са реалистичким схватањем смрти дете достиже ниво зрелог разумевања и поимања смрти. Када су у питању адолесценти, важно је обратити пажњу на страх од смрти и код њих, јер се ради о доминантном садржају одрастања и формирања идентитета (Erić, 2004).
Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.стр. 95- 97
