Породица и недефинисан губитак

 Породица и недефинисан губитак

            Губитак је саставни део живота сваког појединца и породице, најчешће се изједначава са смрћу особе. Међутим, током животног циклуса појединци и породице доживе и губитке као што су развод, хронична болест, повреда, губитак имовине из различитих разлога, селидба, избеглиштво, губитак улоге, положаја или статуса у друштву, губитак кућног љубимца и слично (Минић, 2019). Наведени губици су најчешће дефинисани и коначни, међутим постоји и недефинисан губитак или тзв. двосмислен губитак, који је велики изазов за функционисање појединца и породице као система, јер је специфичан по много чему. Недефинисан или неодређен (двосмислен) губитак сматра се најтежим могућим губитком, јер је неодтугован и неразрешен (Boss, 2002; 2007; 2008; Gorman & Fitzgerald, 2007). Од специфичности недефинисаног губитка посебно се издваја тзв. застој у процесу туговања („залеђена туга“) и измењена реалност појединца, али и породице. Наиме, да би особа прихватила губитак и смрт на емоционалном, мисаоном, телесном и духовном нивоу, неопходно јој је тело као доказ извесности и коначности смрти (Vlajković, 2009). Код недефинисаног губитка тело као доказ недостаје, што онемогућава наставак процеса туговања и потпуно прихватање губитка. Када је особа нестала (нема тела као доказа), процес туговања се знатно компликује, јер се туговање одлаже, нада се одржава, а фантазије да ће се особа вратити својој породици се константно развијају (Vlajković, 2009). Наиме, без информација које би дефинисале губитак, чланови породице живе у парадоксу одсуства и присуства несталог члана (Boss, 2006).

    Карактеристика породица са недефинисаним губитком је тзв. заглављеност у једној, прецизније, првој фази туговања, што онемогућава пролазак кроз остале фазе, завршетак процеса туговања и коначни опоравак. Ментално здравље породица са искуством недефинисаног губитка је озбиљно угрожено, јер туга која се наставља, туговање које се пролонгира (тзв. продужено или патолошко туговање), као и неки од њихових знакова (као што су осећај кривице, аутодеструктивне мисли и понашања, страх од блискости, немогућност изражавања осећања према несталом члану итд.) (Vlajković, 2009) озбиљно угрожавају функционисање породичног система, раст и развој њених чланова.

        Неизвесност, недостатак информација и двосмисленост између психолошке присутности и физичке одсутности члана или чланова породице веома је трауматична за породични систем у целини (Boss, 2002; 2008). Код породица са недефинисаним губитком неизвесност и недефинисаност губитка онемогућава реорганизацију улога и односа унутар породичног система. Пратећа конфузност улога (психолошка присутност, а физичка одсутност нестале или киднаповане особе) изазива и блокиране процесе одлучивања, изостанак породичних ритуала, негативне емоционалне реакције унутар породице и слично. Поставља се и питање резилијентности породица са недефинисаним

губитком. Наиме, физичка и психолошка структура породице је извор резилијентности породица са недефинисаним губитком (Boss, 2006), али физичка и психолошка структура породице може бити и извор болести. Заглављеност у процесу туговања, интензитет и дужина трајања реакција на губитак су само неке од карактеристика ових породица, што може имати последица по њихово ментално здравље (Јаредић и Минић, 2016).

   Неке од карактеристика породица са недефинисаним губитком су немогућност редефинисања улога и њихова конфузност, нејасне и неодређене границе (од потпуно ригидних до потпуно пропустљивих), замрзнут процес одлучивања (одлуке се не доносе зато што је ситуација конфузна, процес одлучивања се замрзава до разрешавања ситуације неодређености). Код ових породица постоји склоност ка подели, отуђењу, емоционалном прекиду (тзв. cutoff‑у, као начину разрешења емоционалне напетости и амбивалентности). Затим, изостају ритуали, који су важни у процесу туговања, породице прате константна „несигурност, немогућност предвиђања, планирања и доношења одлука“ (Јаредић и Минић, 2016, стр. 253).

        Важно је истаћи да је недефинисан губитак увек релациони феномен (Boss, 2008) и да је у раду са овим породица важно неговати блиске односе, везе са другим људима, „делити приче“ које су у вези са губитком, разговарати о њиховим специфичним потребама и слично (Jаредић и Минић, 2016). Такође, важно је породицама са недефинисаним губитком пружити колективну подршку, размењивати информације, олакшати тражење правне и друге врсте помоћи. У процесу туговања и у самом приступу губитку важно је узети у обзир и културолошке разлике (културне и верске аспекте жалости, бол, погребне обичаје, специфичне ритуале и слично) (Jаредић и Минић, 2016).

Све горенаведено може помоћи појединцу и породици са недефинисаним губитком да науче да живе „сада и овде“, те да пронађу смисао и поред константне двосмислености, неизвесности и туге.

Минић, Ј (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 97-98.

Dosupno u celini na: https://drive.google.com/file/d/1urFenzFWrKY8wNu8pOPDgljJOT1I5aDt/view

http://fifa.pr.ac.rs/izdavacka_delatnost/monografije_izdavacka_delatnost/