Породица и ментално здравље

        ,,Здравље породице се процењује на различите начине и кроз бројне приступе. У литератури се најчешће помињу три приступа: 1. процена породичне рутине (уобичајен начин понашања породице и њених чланова); 2. породична дијагноза (карактеристике породице које директно утичу на здравље, тј. болест) и 3. индикатори породичног здравља (величина и структура породице, значајни догађаји, области функционисања и индикатори ризика, здравља и планирања породице) (Cucuć, 2000b).

Породица је „стуб развоја сваког појединца и примарни фактор менталног здрављаˮ (Jakšić, 2004: 48). Током одрастања, кроз све фазе животног циклуса улога и значај породице у одржавању и унапређењу менталног здравља је несумњива. Породица одређује психичко (ментално) здравље својих чланова (Kuburić, 1994) и значајна је подршка њиховом менталном здрављу (Nikolić, Vidović, Marangunić i Petković-Bujas, 2008). Ментално здравље појединца зависи од основа које су постављене у раном детињству и у оквиру породице као примарне и најважније групе (Минић, 2010). Екерман (1966) је истицао несумњив значај породице за ментално здравље појединца. Од рођења детета до сазревања ментално здравље је у директној вези са родитељском негом и бригом (Nenadović, 2008a), при чему се брига мајке, као најважније блиске особе нарочито истиче, али је важна и улога оца, као и осталих одраслих особа у непосредном окружењу детета. Од почетне дијаде мајка–дете, данас  се све чешће говори о тријади отац–мајка–дете, што се може објаснити, између осталог, и измењеним улогама мајке и оца у функционисању породице, као и сазнањима да укључивање оца (а не само мајке) у бригу и негу детета има значајне позитивне ефекте на раст и развој. Резултати истраживања су показали да је предуслов за укљученост оца у бригу о сопственом детету заснован на искуствима са својим оцем у породици порекла (Mihić, 2010b). Породица има велики утицај на ментално здравље појединца, уз евидентну и доказану повезаност породичнног и индивидуалног здравља (тј. здравља појединца) (Ackerman, 1987, према: Самарџић, 2016).

У очувању менталног здравља деце важна је тзв. заштитна тријада, која неизоставно укључује карактеристике породице (Garmezy & Masten, 1991) и подразумева постојање одређених фактора „отпораˮ који штите њихово ментално здравље. Постоји  низ истраживања тзв. отпорне или резилијентне деце у којима се истиче значај породице, породичног контекста и карактеристика као базичних заштитних фактора за психички развој и ментално здравље деце. Прегледом резултата поменутих истраживања потврђен је несумњив значај породице за ментално здравље деце. Наиме, утврђено је да су деца која су одрастала: 1. у стабилним породицама (у којима постоји блискост, топлина, љубав, разумевање, међусобна подршка, сарадња, сигурност и стабилност); 2. са оствареном и чврстом везом са бар једном одраслом особом, уз надгледање и висока очекивања везана за школу и школски успех и 3. са избалансираном контролом од стране родитеља (контрола уз пажњу, бригу, интересовање и укључивање) – отпорнија и мање подложна проблематичном понашању, појави различитих проблема и утицају стресора (Barac-Otašević i sar. 2005). Поред наведених карактеристика породице, у заштитну тријаду детета убрајају се и индивидуалне карактеристике (као што су одговарајући развој, добро интелектуално функционисање, друштвеност, присуство неког талента, самопоштовање, поверење, оптимизам, конструктиван начин разишљања) и карактеристике школе и заједнице (присутност одраслих изван породице који се залажу за интересе детета, повезаност са социјалним организацијама, похађање добрих школа, адекватно образовање, развијена инфраструктура која омогућава квалитетнији живот) (Garamezy & Masten, 1991). Поред несумњивог значаја породице у детињству, у литератури се истиче значај породичног функционисања и у периоду адолесценције. Између осталог, истиче се да у адолесценцији почиње постепено одвајање младе особе од примарне породице и трагање за сопственим идентитетом (Milojković i sar. 1997), као и да се изражена криза идентитета одражава на целу породичну констелацију и дотадашњи начин функционисања. Породица је значајна и у одраслом и старом добу. Тако се међу бројне факторе коју могу утицати на ментално здравље убрајају и породичне прилике, али ризици нарушавања породичне структуре код одраслих, односно смрт брачног партнера и смањена активност старих особа (Станојевић, 2019).,,

Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини

Системски приступ (основна одређења)

Системски приступ утемељио је Лудвиг Фон Берталанфи (Ludwig Von Bertalanffy), што се сматра једном од главних прекретница у научном и клиничком свету током двадесетог века (Milojković i sar. 1997), јер обједињује низ идеја и техника које обезбеђују оквир за посматрање, разумевање и интервенисање унутар различитих система (Јаредић и Минић, 2013). Један од најважнијих доприноса системског начина мишљења је промена погледа на проблеме и премештање фокуса са индивидуалних својстава на интерперсоналне (Dallos & Draper, 2012), тј. са појединца на релације. Најчешеће се системски приступ употребљава у оквиру системске породичне психотерапије, у којој се породици приступа као систему састављеном од других подсистема и чланова у међусобној интеракцији, сталној динамици и циркуларној узрочности. Све чешће се системски приступ употребљава и у раду са тимовима, групама и радним организацијама (Јаредић и Минић, 2013).

Неке основне одлике система (које важе и за породицу као систем) су: постојање енергије, односа, граница, циља, тежње ка хомеостази, расту и еволуцији и слично. Наиме, сви системи имају базичне особине: енергију (везу између два или више система), однос (скуп односа представља структуру система) и границе (непропустљиве или ригидне, пропустљиве или дифузне и полупропустљиве) (Weiss, 1971). Системски приступ подразумева да се систем као ентитет одржава узајамном интеракцијом својих саставних делова и да га одликује значај целовитости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина, 2007). У системском приступу наглашава се важност интерперсоналних односа унутар одређеног система, али и интеракција система са осталим системима. Затим, системи имају циљ коме теже и њихово функционисање подлеже општим правилима и законима који важе за све друге системе, при чему се функционалност система одређује преко: 1. начина на који су организовани; 2. начина на који комуницирају и 3. кроз систем веровања (Milojković i sar., 1997). Сви системи имају и тенденцију да достигну и одржавају хомеостазу или релативно стабилно стање (Јаредић и Минић, 2013), кроз процес повратне спреге (регулишући процес захваљујући комe сваки инпут или улаз у систем бива модификован и прилагођен датом систему, а реакција система бива усклађена са датим импутом). Процес повратне спреге је веома значајан, јер одржава функционисање породичног система и регулише циркуларне и међузависне односе међу члановима (Srna, 2000d). Породица као систем у целини и/или преко својих чланова повезана је са другим системима у датом друштвеном контексту, у вези је са групама, заједницама, организацијама, институцијма, колегама, пријатељима, комшијама, датом културом итд. (Hartman & Laird, 1983). Међу најважнијим системима за дату породицу издвајају се породице порекла оба партнера, са којима постоји тзв. животна повезаност (Mitić, 2000).

Психолошка одређења породице

,,У стручној литератури се о породици најчешће говори као о једној од најкомплекснијих и најважнијих група, заједници две и више особа, са несумњивим значајем по појединца, његов раст, развој и функционисање у различитим аспектима. Када је у питању психолошка литература, породица се дефинише на различите начине, најчешће као динамичан систем у сталној промени (Milojković i sar., 1997; Mitić, 1997; 2000; Milić, 2001), уз истицање бројних функција породице и различитих улога сваког њеног члана (Schaie i Willis, 2001), као и међусобне повезаности појединаца унутар породице (Mitić, 1997). Такође, у психолошкој литератури се наглашава значај топлине, сигурности и узајамне подршке неопходне за развој и адекватно функционисање породичног система у целини и њених чланова. Наиме, за породицу је важно да обезбеђује сигурност, осећање припадања, емоционалну блискост (Минић, 2015a), да је сигурна база (Mihić, 2012) и безбедно уточиште својим члановима. Породица је и јединствен систем (Milojković i sar., 1997), при чему се јединственост огледа у карактеристичном „примањуˮ нових чланова (биолошки – рођењем или социјално – усвајањем, хранитељством, преко брачне или ванбрачне заједнице, поновним браком једног од родитеља) и „одласкуˮ чланова (појединац ни смрћу не одлази из породичног система, као ни тзв. cut-off-oм или емоционалним прекидом са породицом). У психолошким одређењима истиче се да породица обухвата емоционални систем који се састоји од најмање три или четири генерације живих сродника, који су међусобно повезани различитим везама, крвним, законским и историјским (Milojković i sar., 1997). Породица осигурава безбедно окружење, пружа љубав, подршку, афирмацију, могућност комуницирања, решавање различитих проблема, али и развој осећања и односа према другима, усвајање навика и првих знања о животу и средини, развој и одржавање породичног идентитета (Barac-Otašević, Miljanić i Ražnatović, 2005). Такође, у психолошком дискурсима, породица се одређује и као група која задовољава више различитих потреба (као што су потребе за афективном везаношћу и сигурношћу, за личном афирмацијом и зависношћу, афилијативне потребе итд.) (Рот, 2002). Породица се формира или започиње своје постојање одлуком мушкарца и жене да живе заједно, створе и одржавају домаћинство, али и задовољавају једно другом одређене потребе (као што су сексуалне и потребе за блискошћу) (Schaie i Willis, 2001). Важно у психолошком одређењу породице је третирање породице као целине у оквиру које се дешавају бројни комуникацијски процеси и размене на нивоу појединца и групе (Polovina, 2011). Такође је важно истицање примарности породичне средине, дуготрајности породичних веза и вишеструких породичних функција, затим значаја породице као посредника у задовољавању бројних потреба, али и важног заступника интереса својих чланова (Polovina, 2011)''

Минић, Ј (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини

RADIONICE, EDUKACIJE, TRENINZI

 U CENTRU EQUILIBRIUM: RADIONICA: KAKO DO POSLA?!?

Kako aktivno tražiti posao? 

Kako napisati CV? 
Kako napisati motivaciono pismo? 
Kako se pripremiti za intervju?  

 
ODGOVORE NA OVA PITANJA MOŽETE PRONAĆI U CENTRU EQUILIBRIUM 

Prijave na:centarequilibrium@gmail.com 

*****************************************************

*******************************************************************************
  

Porodica i različite vrste kriza!?

Upoznajte se sa vrstama kriza sa kojima se porodica suočava tokom svog životnog ciklusa

Svi zainteresovani neka se jave na sledeće kontakt telefone:  065- 8 439 448 (Jelena Minić), 

putem maila: centarequilibrium@gmail.com  radi prijavljivanja. 

*********************************************************** 


NAUČITE KAKO DA PRIMENITE OSNOVNE KONCEPTE SISTEMSKOG PRISTUPA U SVOJIM RADNIM ORGANIZACIJAMA I  TIMOVIMA I POBOLJŠATE EFIKASNOST!!!

  

• Sistemski pristup predstavlja čitav niz međusobno povezanih ideja i tehnika, koji obezbeđuju okvir za posmatranje, razumevanje i intervenisanje unutar različitih sistema. Kao način mišljenja sistemski pristup podrazumeva da se objektu istraživanja prilazi kao sistemu, uz isticanje značaja interpersonalnih odnosa unutar sistema, kao i shvatanje da je proučavani sistem deo šireg sistema, a da se sistem sastoji iz skupa manjih podsistema koji su međusobno uslovljeni.            
• Sistemski pristup u istraživačkoj orijentaciji teži da se istraživački pogled sa pojedinačnih delova i pojava primeni na sistem, što pruža mogućnost da se u praksi sistemima (porodicama, školama, vrtićima, timovima, radnim organizacijama i sl.) pristupi na način koji svakom pojedinačnom delu i članu pridaje važnost u celokupnom funkcionisanju datog sistema i njegovih podsistema. Takođe, sistemski pristup u istraživanju podrazumeva da se predmetu istraživanja pristupa po unapred utvrđenom planu, na način koji omogućava da se svaki relevantni podatak obuhvati. 
• Sistemski pristup kao filozofska orijentacija konceptualizuje živi sistem kao kontinum hijerarhijski zasnovanih subsistema i ističe značaj recipročne regulacije unutar njih. Pomerajući svoj fokus od analitičke i redukcionističke epistemologije ka epistemologiji koja je sistemska i holistička, posebno se naglašava cirkularna kauzalnost u odnosima unutar sistema.      

Svi zainteresovani neka se jave na sledeće kontakt telefon: 065- 8 439 448  (Jelena Minić),  ili putem maila: centarequilibrium@gmail.com  radi prijavljivanja. 

**********************************************************

PROGRAMI  U CENTRU EQUILIBRIUM

KAKO BITI USPEŠAN RODITELJ???

Potražite odgovore na svoje dileme i probleme u vezi sa  odrastanjem vaše dece.
  
Izdvajamo: 

programe namenjene pripremi dece za polazak u vrtić i u školu: 


KAKO PRIPREMITI DETE ZA VRTIĆ???

KAKO PRIPREMITI DETE ZA POLAZAK U ŠKOLU???


  

************************************* 



U CENTRU EQUILIBRIUM 

 KAKO RAZGOVARATI SA DECOM U POSTUPKU RAZVODA I NAKON RAZVODA RODITELJA

 Jelena Minić- porodični psihoterapeut
065- 8 439 448  (Jelena Minić) 

 e- mail: centarequilibrium@gmail.com

О РАЗВОЈУ

Како бисмо разумели породицу, њен развој и промене које се дешавају временом, неопходно је да познајемо развој појединца, промене на индивидуалном нивоу, специфичности развојних фаза, карактеристичне развојне задатке сваког развојног периода и потпериода, изазове и могућности које развојни процес са собом доноси. На то колико је важно посматрати развој сваког појединца у контексту породице указује и чињеница да свако од нас може да се присети најлепшег и најружнијег сећања из детињства или најпријатнијег и најнепријатнијег искуства, као и кључних особа (родитеља пре свих) и система (делова система или субсистема) који су обележили одрастање и детерминисали наш развој. Такође, постоји и читав низ различитих психолошких и истраживања из сродних научних дисциплина чији резултати указују на велику улогу и значај породице у развоју појединца.

О ПОРОДИЦИ

 

,,Породица је отворени систем, састављен од субделова, супсистема у непрекидној интеракцији, од којих је сваки дефинисан границама, имплицитним и експлицитним правилима понашањаˮ (Čalovska-Hercog, Draganić- Gajić i Nagulić, 2006: 270). Такође, породица се одређује и као јединствен систем (Milojković, Srna i Mićović, 1997) значајан (пресудан!) за целокупни живот и развој сваког појединца, јер, између осталог, обезбеђује љубав, пажњу, подршку, топлину, бригу, негу итд.

Породица се дефинише као најстарија, најтрајнија, али и променљива примарна друштвена група, која се заснива на био‑репродуктивним, био‑сексуалним, био‑социјалним, социо‑заштитним и социо‑економским везама мужа и жене и њихове рођене или адоптиране деце (Kuburić, 1994). Чланови породице су међусобно повезани браком или сродством и удружени су ради лакшег задовољавања различитих потреба појединца, породице и друштва (Kuburuć, 1994). Појединци породичном животу придају огроман значај и високо вреднују феномен породице (Zuković, 2009). Сваки појеинац има своју, специфичну асоцијацију на појам породице. Појам породице је свима познат и наизглед га је лако дефинисати, међутим, у литератури се могу пронаћи различите дефиниције и одређења, али и бројни проблеми, тешкоће, дилеме и тзв. заблуде у дефинисању, што упућује на закључак да је готово немогуће дефинисати породицу на јединствен, кохерентан и свима прихватљив начин.

 

Развој и породица- између здравља и болести

 Из монографије: Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. ISBN 978-86-6349-149-6. COBISS.SR-ID 16311305.

,,Не треба посебно наглашавати и истицати значај породице и односа унутар ње за развој, раст, одрастање и сазревање појединца, као неодвојивог дела породичног система. Породица и подршка коју она пружа важна je за нормалан раст и развој, психичко и физичко здравље њених чланова, свакодневно функционисање, квалитет живота итд. Често се породица у научним дискурсима одређује као стуб развоја сваког појединца и примарни фактор менталног здравља.

За породицу се неретко каже да је некоме „кофер пун радости и лепоте или кофер терета и бола, камен темељац или камен спотицањаˮ, и то током читавог живота или у одређеном развојном периоду. Као „систем без избора и излазаˮ, породица је многима извор здравља, највеће добробити и среће, сигурна база и безбедно уточиште, синоним љубави, пажње, припадања, заједништва, разумевања и слично. Али има и оних појединаца којима је припадање систему, какав је породица, извор болести, бола, туге, сукоба, разочарања, великих патњи и слично.

Размишљајући о породици и покушавајући да је боље разумемо (како бисмо, између осталог, могли да пружимо адекватну психолошку помоћ и подршку), намеће се читав низ питања, као што су: Да ли по нашој процени срећна породица јесте срећна и за њене чланове? На основу којих критеријума неку породицу називамо срећном и обрнуто? Шта нам то „засметаˮ код неких породица, па их назовемо „несрећнимˮ? Зашто је породица и њено функционисање било, јесте и биће важно за појединца и друштво у целини? Колико је породица културолошки и историјски детерминисана, просторно и временски променљива? Шта то чини породицу недовољно јасном и на неки начин „неухватљивомˮ? Пуно питања, а имамо ли одговора или зашто још увек немамо одговоре на бројна питања? Постоје бројни одговори на  комплексна и вишедеценијска питања која се тичу породице, њеног значаја, улоге, функција, карактеристика, начина на који функционише, обликује сваку особу, утичући на развој свих аспеката личности, почевши од зачећа, па надаље, кроз читав животни циклус.

Лав Толстој је написао „да све срећне породице личе једна на другу, а да је свака несрећна породица несрећна на свој начинˮ. Поставља се питање да ли је истоветност породица мит или чињеница и шта срећне породице чини срећним и обрнуто. Резултати новијих истраживања потврђују речи Лава Толстоја и говоре у прилог чињеници да постоји истоветност срећних породица. Наиме, срећне породице имају одређене заједничке карактеристике, што потврђују резултати скоријег истраживања породица у Републици Србији под називом О породици и срећи.[1]

Најважнији закључци поменутог истраживања указују на то да срећне породице карактеришу добри међуљудски односи, разумевање и поштовање између партнера, те између деце и родитеља. Такође, резултати поменутог истраживања показују да срећне породице имају развијенију социјалну мрежу и да се ослањају на ширу породицу „и у добру и у злуˮ.

Међутим, иако су породице истоветне (срећне) по многим ставкама, културолошки се ипак разликују. Затим, разликују се по својој структури, породичном функционисању, начину комуницирања, емоционалним односима, тајнама, хијерархији, границама, улогама, ставовима, вредностима које негују, религиозности, правилима понашања, стилу и квалитету живота итд. Колико је појам срећне породице релативан најбоље знају њени чланови, али и породични психотерапеути и психолози, који покушавају да помогну у разрешењу бројних проблема и тешкоћа са којима се сусрећу породични систем у целини, њени подсистеми, али и њени чланови појединачно. Критеријуме за срећну породицу обликују медији, актуелна друштвена идеологија, историјски периоди и слично. Индустријски, технички и технолошки развој, затим сексуалне слободе 60‑тих година двадесетог века, развој демократије и бројна права која су стекли појединци, групе, системи и заједнице променили су виђење породице, што је довело до промена унутар ње, али и до промена осталих система и друштва у целини према породичном систему, функционисању, формама, значају и улози.''

---

[1] Истраживање УНИЦЕФ-а и „Хемофармˮ фондације у организацији Центра за истраживање јавних политика. Назив студије је О породици и срећи. Срећа и породице са децом у Србији – Како обликовати јавне политике за добробит породица. Више о истраживању на: https://www.unicef.org/serbia/publikacije