Породица и смрт као дефинисан губитак

 Породица и смрт као дефинисан губитак 

         Најчешће се под губитком подразумева смрт, као коначни, иреверзибилан, дефинисан и дефинитиван људски губитак, који може бити изненадни (трауматски и неувремењен) и очекивани (увремењен, тј. везан за старост или тешке и неизлечиве болести) губитак особе или особа (Јаредић и Минић, 2016). Kao универзално искуство сваког појединца и породице, смрт, поред промена на нивоу појединца, може довести до дестабилизације породице и до њене дисфункционалности. Смрт члана породице представља најболније искуство и велики адаптациони изазов, који подразумева да се губитак временом прихвати као стваран, да се породични систем реорганизује и реинвестирају постојећи ресурси, тј. капацитети у циљу што успешније адаптације (Walsh & McGoldrick, 1991). Након смрти као дефинисаног и коначног губитка долази до промена улога и одговорности у породици (Popović, 2000), застоја и регресије породичног система (Srna, 2000), али и промена у широј породици којој је члан припадао. Такође, поставља се питање и функционалности осталих чланова (нарочито уколико дете изгуби једног од родитеља, питање функционалности другог родитеља, који је изгубио брачног партнера, постаје значајно). 

        Треба водити рачуна и о узрасту детета када се губитак догодио, као и о начинима на који се детету саопштава губитак, тј. како се разговара са дететом. Важна питања породице која је доживела губитак су: када се дешава губитак, ко је умро, која је функција и улога онога ко је умро, да ли је и раније било губитака те врсте (тзв. кумулативност губитака), којим ресурсима располаже породица, каква је њена структура. За адаптацију породице која је доживела губитак значајна питања су везана и за њену функционалност и квалитет породичних односа пре губитка, комуникацију, доминантна уверења и веровања, митове и тајне и слично. Горенаведено одређује начин на који ће се породица као систем суочити са губитком. Важно за суочавање породице са губитком је и постојање социјалне подршке, али и њена доступност у процесу туговања (Јаредић и Минић, 2016). У литератури се могу пронаћи подаци о различитим ставовима према смрти и начинима суочавања са смрћу, који су условљени личним карактеристика, специфичностима ситуације и културолошким разликама (Berk, 2008). Такође, у литератури се наводе две теорије туговања, и то теорије које су усмерене на појединца и теорије усмерене на породицу (Grozdanić, 2000). Када су у питању теорије туговања које су усмерене на породицу истиче се: 1) како породица као систем реагује на смрт; 2) како реагују појединачни чланови породице; 3) како та реакција утиче на остале чланове; 4) на који начин смрт члана породице нарушава равнотежу система у целини; 5) које промене се дешавају у структури породице; 6) које улоге и функције породичног систма се смрћу члана морају редефинисати (Grozdanić, 2000). Процес туговања обухвата, пре свега, прихватање губитка као реалног догађаја, проживљавање сопствене боли, адаптацију на живот без особе која је умрла, али и преусме- 96 97 равање емоционалне енергије у нове везаности за друге особе из окружења (Klikovac, 2010). Такође, важно је суочавање са страхом од сопствене смрти (Jalom, 2011), јер „смрт је најчешћа и најочигледнија опасност и узрок појаве страха од смрти и страха од живота“ (Erić, 2004, стр. 27). Туговање је нормалан природни процес, који прате емоционалне реакције на губитак (туга, пре свега), а онда и одређене телесне и психичке манифестације (Srna, 2000b), које обележава период након смрти члана (чланова) породице. Туга је нормална, природна и очекивана емоција која прати процес туговања и настаје као реакција на губитак. Процес туговања је различит за појединца и породицу као систем, притом је и специфичан за сваку породицу (Grozdanić, 2000). Процес туговања прате промене у функционалности породичног система и сваког појединачног члана. Чланови породичног система се „боре“ са својим емоцијама, покушавајући да успоставе оптималан ниво свакодневног функционисања, који је пољуљан или поремећен губитком. Такође, чланови породице појединачно пролазе кроз одређене фазе туговања, и то кроз: 1) фазу обамрлости (први одговор на губитак); 2) фазу чежње и протеста (бурни емоционални одговори: дубока патња, плач, дозивање); 3) фазу очаја (депресивност, апатија, повлачење); 4) фазу опоравка и реституције (прихватање промена које је смрт као губитак донела) (Srna, 2000b). Како наводи Поповић (2000), током туговања сви пролазе кроз исте фазе, и то кроз: 1) неверицу или шок; 2) инкорпорацију или поунутрење објекта за којим се тугује; 3) опоравка или нове реалности. У процесу туговања за породицу су важни ритуали, обреди и обичаји, који представљају различите активности помоћу којих чланови породице појединачно, а и породица као целина, добија већу или мању социјалну подршку и помоћ. 

     Како би се разумела реакција детета на смрт и губитак, те како би се пружила адекватна психолошка помоћ и подршка, неопходно је познавати основе развојне психологије, развојне специфичности и развојне задатке карактеристичне за периоде и потпериоде детињства. Наиме, дечје поимање смрти развојно је условљено и деца ће у зависности од узраста када им се догоди губитак различито реаговати, тј. биће им потребан другачији вид помоћи и подршке. Чланови породице (пре свих, родитељи) трагају за одговорима на бројна питања као што су: да ли детету рећи да је члан породице умро, како објаснити детету, да ли и када дете одвести на гробље и слично. Притом је важно пратити фазе кроз које дете пролази када је у питању поимање смрти. Наиме, поимање смрти везано је за когнитивне капацитете за поимање смрти, развојно и средински условљене фазе и модалитете страха (Kondić, 2000). 

        Код деце старости од три до десет година постоје три стадијума када је у питању поимање смрти, и то: порицање смрти, персонификација смрти и реалистичко схватање смрти (Kondić, 2000). Стадијум порицања смрти (од треће до пете године) карактерише поимање смрти као привременог и реверзибилног догађаја (особа која је умрла може да се врати када пожели или када се створе услови за повратак) и да смрт не искључује живот (типични одговори су: тата је на небу, он спава, позваће нас телефоном кад се пробуди). Други стадијум или стадијум персонификације смрти (од пете до девете године) карактерише уверење детета да се смрт може контролисати, да је она иреверзибилна и није универзална (смрт значи да „нема повратка“, али се не дешава свима и може се контролисати, тј. избећи). Трећи стадијум или стадијум реалистичког схватања смрти (од девете до десете године) карактерише поимање смрти као универзалне и природне појаве, догађаја (смрт се дешава свима и део је природног животног циклуса, коначна је и подразумева престанак телесних активности, уз искључивање живота) (Минић, 2019). Са реалистичким схватањем смрти дете достиже ниво зрелог разумевања и поимања смрти. Када су у питању адолесценти, важно је обратити пажњу на страх од смрти и код њих, јер се ради о доминантном садржају одрастања и формирања идентитета (Erić, 2004).

Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.стр. 95- 97

Dosupno u celini na: https://drive.google.com/file/d/1urFenzFWrKY8wNu8pOPDgljJOT1I5aDt/view

http://fifa.pr.ac.rs/izdavacka_delatnost/monografije_izdavacka_delatnost/

Породица и недефинисан губитак

 Породица и недефинисан губитак

            Губитак је саставни део живота сваког појединца и породице, најчешће се изједначава са смрћу особе. Међутим, током животног циклуса појединци и породице доживе и губитке као што су развод, хронична болест, повреда, губитак имовине из различитих разлога, селидба, избеглиштво, губитак улоге, положаја или статуса у друштву, губитак кућног љубимца и слично (Минић, 2019). Наведени губици су најчешће дефинисани и коначни, међутим постоји и недефинисан губитак или тзв. двосмислен губитак, који је велики изазов за функционисање појединца и породице као система, јер је специфичан по много чему. Недефинисан или неодређен (двосмислен) губитак сматра се најтежим могућим губитком, јер је неодтугован и неразрешен (Boss, 2002; 2007; 2008; Gorman & Fitzgerald, 2007). Од специфичности недефинисаног губитка посебно се издваја тзв. застој у процесу туговања („залеђена туга“) и измењена реалност појединца, али и породице. Наиме, да би особа прихватила губитак и смрт на емоционалном, мисаоном, телесном и духовном нивоу, неопходно јој је тело као доказ извесности и коначности смрти (Vlajković, 2009). Код недефинисаног губитка тело као доказ недостаје, што онемогућава наставак процеса туговања и потпуно прихватање губитка. Када је особа нестала (нема тела као доказа), процес туговања се знатно компликује, јер се туговање одлаже, нада се одржава, а фантазије да ће се особа вратити својој породици се константно развијају (Vlajković, 2009). Наиме, без информација које би дефинисале губитак, чланови породице живе у парадоксу одсуства и присуства несталог члана (Boss, 2006).

    Карактеристика породица са недефинисаним губитком је тзв. заглављеност у једној, прецизније, првој фази туговања, што онемогућава пролазак кроз остале фазе, завршетак процеса туговања и коначни опоравак. Ментално здравље породица са искуством недефинисаног губитка је озбиљно угрожено, јер туга која се наставља, туговање које се пролонгира (тзв. продужено или патолошко туговање), као и неки од њихових знакова (као што су осећај кривице, аутодеструктивне мисли и понашања, страх од блискости, немогућност изражавања осећања према несталом члану итд.) (Vlajković, 2009) озбиљно угрожавају функционисање породичног система, раст и развој њених чланова.

        Неизвесност, недостатак информација и двосмисленост између психолошке присутности и физичке одсутности члана или чланова породице веома је трауматична за породични систем у целини (Boss, 2002; 2008). Код породица са недефинисаним губитком неизвесност и недефинисаност губитка онемогућава реорганизацију улога и односа унутар породичног система. Пратећа конфузност улога (психолошка присутност, а физичка одсутност нестале или киднаповане особе) изазива и блокиране процесе одлучивања, изостанак породичних ритуала, негативне емоционалне реакције унутар породице и слично. Поставља се и питање резилијентности породица са недефинисаним

губитком. Наиме, физичка и психолошка структура породице је извор резилијентности породица са недефинисаним губитком (Boss, 2006), али физичка и психолошка структура породице може бити и извор болести. Заглављеност у процесу туговања, интензитет и дужина трајања реакција на губитак су само неке од карактеристика ових породица, што може имати последица по њихово ментално здравље (Јаредић и Минић, 2016).

   Неке од карактеристика породица са недефинисаним губитком су немогућност редефинисања улога и њихова конфузност, нејасне и неодређене границе (од потпуно ригидних до потпуно пропустљивих), замрзнут процес одлучивања (одлуке се не доносе зато што је ситуација конфузна, процес одлучивања се замрзава до разрешавања ситуације неодређености). Код ових породица постоји склоност ка подели, отуђењу, емоционалном прекиду (тзв. cutoff‑у, као начину разрешења емоционалне напетости и амбивалентности). Затим, изостају ритуали, који су важни у процесу туговања, породице прате константна „несигурност, немогућност предвиђања, планирања и доношења одлука“ (Јаредић и Минић, 2016, стр. 253).

        Важно је истаћи да је недефинисан губитак увек релациони феномен (Boss, 2008) и да је у раду са овим породица важно неговати блиске односе, везе са другим људима, „делити приче“ које су у вези са губитком, разговарати о њиховим специфичним потребама и слично (Jаредић и Минић, 2016). Такође, важно је породицама са недефинисаним губитком пружити колективну подршку, размењивати информације, олакшати тражење правне и друге врсте помоћи. У процесу туговања и у самом приступу губитку важно је узети у обзир и културолошке разлике (културне и верске аспекте жалости, бол, погребне обичаје, специфичне ритуале и слично) (Jаредић и Минић, 2016).

Све горенаведено може помоћи појединцу и породици са недефинисаним губитком да науче да живе „сада и овде“, те да пронађу смисао и поред константне двосмислености, неизвесности и туге.

Минић, Ј (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 97-98.

Dosupno u celini na: https://drive.google.com/file/d/1urFenzFWrKY8wNu8pOPDgljJOT1I5aDt/view

http://fifa.pr.ac.rs/izdavacka_delatnost/monografije_izdavacka_delatnost/

Породица и ментално здравље

        ,,Здравље породице се процењује на различите начине и кроз бројне приступе. У литератури се најчешће помињу три приступа: 1. процена породичне рутине (уобичајен начин понашања породице и њених чланова); 2. породична дијагноза (карактеристике породице које директно утичу на здравље, тј. болест) и 3. индикатори породичног здравља (величина и структура породице, значајни догађаји, области функционисања и индикатори ризика, здравља и планирања породице) (Cucuć, 2000b).

Породица је „стуб развоја сваког појединца и примарни фактор менталног здрављаˮ (Jakšić, 2004: 48). Током одрастања, кроз све фазе животног циклуса улога и значај породице у одржавању и унапређењу менталног здравља је несумњива. Породица одређује психичко (ментално) здравље својих чланова (Kuburić, 1994) и значајна је подршка њиховом менталном здрављу (Nikolić, Vidović, Marangunić i Petković-Bujas, 2008). Ментално здравље појединца зависи од основа које су постављене у раном детињству и у оквиру породице као примарне и најважније групе (Минић, 2010). Екерман (1966) је истицао несумњив значај породице за ментално здравље појединца. Од рођења детета до сазревања ментално здравље је у директној вези са родитељском негом и бригом (Nenadović, 2008a), при чему се брига мајке, као најважније блиске особе нарочито истиче, али је важна и улога оца, као и осталих одраслих особа у непосредном окружењу детета. Од почетне дијаде мајка–дете, данас  се све чешће говори о тријади отац–мајка–дете, што се може објаснити, између осталог, и измењеним улогама мајке и оца у функционисању породице, као и сазнањима да укључивање оца (а не само мајке) у бригу и негу детета има значајне позитивне ефекте на раст и развој. Резултати истраживања су показали да је предуслов за укљученост оца у бригу о сопственом детету заснован на искуствима са својим оцем у породици порекла (Mihić, 2010b). Породица има велики утицај на ментално здравље појединца, уз евидентну и доказану повезаност породичнног и индивидуалног здравља (тј. здравља појединца) (Ackerman, 1987, према: Самарџић, 2016).

У очувању менталног здравља деце важна је тзв. заштитна тријада, која неизоставно укључује карактеристике породице (Garmezy & Masten, 1991) и подразумева постојање одређених фактора „отпораˮ који штите њихово ментално здравље. Постоји  низ истраживања тзв. отпорне или резилијентне деце у којима се истиче значај породице, породичног контекста и карактеристика као базичних заштитних фактора за психички развој и ментално здравље деце. Прегледом резултата поменутих истраживања потврђен је несумњив значај породице за ментално здравље деце. Наиме, утврђено је да су деца која су одрастала: 1. у стабилним породицама (у којима постоји блискост, топлина, љубав, разумевање, међусобна подршка, сарадња, сигурност и стабилност); 2. са оствареном и чврстом везом са бар једном одраслом особом, уз надгледање и висока очекивања везана за школу и школски успех и 3. са избалансираном контролом од стране родитеља (контрола уз пажњу, бригу, интересовање и укључивање) – отпорнија и мање подложна проблематичном понашању, појави различитих проблема и утицају стресора (Barac-Otašević i sar. 2005). Поред наведених карактеристика породице, у заштитну тријаду детета убрајају се и индивидуалне карактеристике (као што су одговарајући развој, добро интелектуално функционисање, друштвеност, присуство неког талента, самопоштовање, поверење, оптимизам, конструктиван начин разишљања) и карактеристике школе и заједнице (присутност одраслих изван породице који се залажу за интересе детета, повезаност са социјалним организацијама, похађање добрих школа, адекватно образовање, развијена инфраструктура која омогућава квалитетнији живот) (Garamezy & Masten, 1991). Поред несумњивог значаја породице у детињству, у литератури се истиче значај породичног функционисања и у периоду адолесценције. Између осталог, истиче се да у адолесценцији почиње постепено одвајање младе особе од примарне породице и трагање за сопственим идентитетом (Milojković i sar. 1997), као и да се изражена криза идентитета одражава на целу породичну констелацију и дотадашњи начин функционисања. Породица је значајна и у одраслом и старом добу. Тако се међу бројне факторе коју могу утицати на ментално здравље убрајају и породичне прилике, али ризици нарушавања породичне структуре код одраслих, односно смрт брачног партнера и смањена активност старих особа (Станојевић, 2019).,,

Минић, Ј. (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини

Системски приступ (основна одређења)

Системски приступ утемељио је Лудвиг Фон Берталанфи (Ludwig Von Bertalanffy), што се сматра једном од главних прекретница у научном и клиничком свету током двадесетог века (Milojković i sar. 1997), јер обједињује низ идеја и техника које обезбеђују оквир за посматрање, разумевање и интервенисање унутар различитих система (Јаредић и Минић, 2013). Један од најважнијих доприноса системског начина мишљења је промена погледа на проблеме и премештање фокуса са индивидуалних својстава на интерперсоналне (Dallos & Draper, 2012), тј. са појединца на релације. Најчешеће се системски приступ употребљава у оквиру системске породичне психотерапије, у којој се породици приступа као систему састављеном од других подсистема и чланова у међусобној интеракцији, сталној динамици и циркуларној узрочности. Све чешће се системски приступ употребљава и у раду са тимовима, групама и радним организацијама (Јаредић и Минић, 2013).

Неке основне одлике система (које важе и за породицу као систем) су: постојање енергије, односа, граница, циља, тежње ка хомеостази, расту и еволуцији и слично. Наиме, сви системи имају базичне особине: енергију (везу између два или више система), однос (скуп односа представља структуру система) и границе (непропустљиве или ригидне, пропустљиве или дифузне и полупропустљиве) (Weiss, 1971). Системски приступ подразумева да се систем као ентитет одржава узајамном интеракцијом својих саставних делова и да га одликује значај целовитости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина, 2007). У системском приступу наглашава се важност интерперсоналних односа унутар одређеног система, али и интеракција система са осталим системима. Затим, системи имају циљ коме теже и њихово функционисање подлеже општим правилима и законима који важе за све друге системе, при чему се функционалност система одређује преко: 1. начина на који су организовани; 2. начина на који комуницирају и 3. кроз систем веровања (Milojković i sar., 1997). Сви системи имају и тенденцију да достигну и одржавају хомеостазу или релативно стабилно стање (Јаредић и Минић, 2013), кроз процес повратне спреге (регулишући процес захваљујући комe сваки инпут или улаз у систем бива модификован и прилагођен датом систему, а реакција система бива усклађена са датим импутом). Процес повратне спреге је веома значајан, јер одржава функционисање породичног система и регулише циркуларне и међузависне односе међу члановима (Srna, 2000d). Породица као систем у целини и/или преко својих чланова повезана је са другим системима у датом друштвеном контексту, у вези је са групама, заједницама, организацијама, институцијма, колегама, пријатељима, комшијама, датом културом итд. (Hartman & Laird, 1983). Међу најважнијим системима за дату породицу издвајају се породице порекла оба партнера, са којима постоји тзв. животна повезаност (Mitić, 2000).

Психолошка одређења породице

,,У стручној литератури се о породици најчешће говори као о једној од најкомплекснијих и најважнијих група, заједници две и више особа, са несумњивим значајем по појединца, његов раст, развој и функционисање у различитим аспектима. Када је у питању психолошка литература, породица се дефинише на различите начине, најчешће као динамичан систем у сталној промени (Milojković i sar., 1997; Mitić, 1997; 2000; Milić, 2001), уз истицање бројних функција породице и различитих улога сваког њеног члана (Schaie i Willis, 2001), као и међусобне повезаности појединаца унутар породице (Mitić, 1997). Такође, у психолошкој литератури се наглашава значај топлине, сигурности и узајамне подршке неопходне за развој и адекватно функционисање породичног система у целини и њених чланова. Наиме, за породицу је важно да обезбеђује сигурност, осећање припадања, емоционалну блискост (Минић, 2015a), да је сигурна база (Mihić, 2012) и безбедно уточиште својим члановима. Породица је и јединствен систем (Milojković i sar., 1997), при чему се јединственост огледа у карактеристичном „примањуˮ нових чланова (биолошки – рођењем или социјално – усвајањем, хранитељством, преко брачне или ванбрачне заједнице, поновним браком једног од родитеља) и „одласкуˮ чланова (појединац ни смрћу не одлази из породичног система, као ни тзв. cut-off-oм или емоционалним прекидом са породицом). У психолошким одређењима истиче се да породица обухвата емоционални систем који се састоји од најмање три или четири генерације живих сродника, који су међусобно повезани различитим везама, крвним, законским и историјским (Milojković i sar., 1997). Породица осигурава безбедно окружење, пружа љубав, подршку, афирмацију, могућност комуницирања, решавање различитих проблема, али и развој осећања и односа према другима, усвајање навика и првих знања о животу и средини, развој и одржавање породичног идентитета (Barac-Otašević, Miljanić i Ražnatović, 2005). Такође, у психолошком дискурсима, породица се одређује и као група која задовољава више различитих потреба (као што су потребе за афективном везаношћу и сигурношћу, за личном афирмацијом и зависношћу, афилијативне потребе итд.) (Рот, 2002). Породица се формира или започиње своје постојање одлуком мушкарца и жене да живе заједно, створе и одржавају домаћинство, али и задовољавају једно другом одређене потребе (као што су сексуалне и потребе за блискошћу) (Schaie i Willis, 2001). Важно у психолошком одређењу породице је третирање породице као целине у оквиру које се дешавају бројни комуникацијски процеси и размене на нивоу појединца и групе (Polovina, 2011). Такође је важно истицање примарности породичне средине, дуготрајности породичних веза и вишеструких породичних функција, затим значаја породице као посредника у задовољавању бројних потреба, али и важног заступника интереса својих чланова (Polovina, 2011)''

Минић, Ј (2020). Развој и породица- између здравља и болести. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини

RADIONICE, EDUKACIJE, TRENINZI

 U CENTRU EQUILIBRIUM: RADIONICA: KAKO DO POSLA?!?

Kako aktivno tražiti posao? 

Kako napisati CV? 
Kako napisati motivaciono pismo? 
Kako se pripremiti za intervju?  

 
ODGOVORE NA OVA PITANJA MOŽETE PRONAĆI U CENTRU EQUILIBRIUM 

Prijave na:centarequilibrium@gmail.com 

*****************************************************

*******************************************************************************
  

Porodica i različite vrste kriza!?

Upoznajte se sa vrstama kriza sa kojima se porodica suočava tokom svog životnog ciklusa

Svi zainteresovani neka se jave na sledeće kontakt telefone:  065- 8 439 448 (Jelena Minić), 

putem maila: centarequilibrium@gmail.com  radi prijavljivanja. 

*********************************************************** 


NAUČITE KAKO DA PRIMENITE OSNOVNE KONCEPTE SISTEMSKOG PRISTUPA U SVOJIM RADNIM ORGANIZACIJAMA I  TIMOVIMA I POBOLJŠATE EFIKASNOST!!!

  

• Sistemski pristup predstavlja čitav niz međusobno povezanih ideja i tehnika, koji obezbeđuju okvir za posmatranje, razumevanje i intervenisanje unutar različitih sistema. Kao način mišljenja sistemski pristup podrazumeva da se objektu istraživanja prilazi kao sistemu, uz isticanje značaja interpersonalnih odnosa unutar sistema, kao i shvatanje da je proučavani sistem deo šireg sistema, a da se sistem sastoji iz skupa manjih podsistema koji su međusobno uslovljeni.            
• Sistemski pristup u istraživačkoj orijentaciji teži da se istraživački pogled sa pojedinačnih delova i pojava primeni na sistem, što pruža mogućnost da se u praksi sistemima (porodicama, školama, vrtićima, timovima, radnim organizacijama i sl.) pristupi na način koji svakom pojedinačnom delu i članu pridaje važnost u celokupnom funkcionisanju datog sistema i njegovih podsistema. Takođe, sistemski pristup u istraživanju podrazumeva da se predmetu istraživanja pristupa po unapred utvrđenom planu, na način koji omogućava da se svaki relevantni podatak obuhvati. 
• Sistemski pristup kao filozofska orijentacija konceptualizuje živi sistem kao kontinum hijerarhijski zasnovanih subsistema i ističe značaj recipročne regulacije unutar njih. Pomerajući svoj fokus od analitičke i redukcionističke epistemologije ka epistemologiji koja je sistemska i holistička, posebno se naglašava cirkularna kauzalnost u odnosima unutar sistema.      

Svi zainteresovani neka se jave na sledeće kontakt telefon: 065- 8 439 448  (Jelena Minić),  ili putem maila: centarequilibrium@gmail.com  radi prijavljivanja. 

**********************************************************

PROGRAMI  U CENTRU EQUILIBRIUM

KAKO BITI USPEŠAN RODITELJ???

Potražite odgovore na svoje dileme i probleme u vezi sa  odrastanjem vaše dece.
  
Izdvajamo: 

programe namenjene pripremi dece za polazak u vrtić i u školu: 


KAKO PRIPREMITI DETE ZA VRTIĆ???

KAKO PRIPREMITI DETE ZA POLAZAK U ŠKOLU???


  

************************************* 



U CENTRU EQUILIBRIUM 

 KAKO RAZGOVARATI SA DECOM U POSTUPKU RAZVODA I NAKON RAZVODA RODITELJA

 Jelena Minić- porodični psihoterapeut
065- 8 439 448  (Jelena Minić) 

 e- mail: centarequilibrium@gmail.com

О РАЗВОЈУ

Како бисмо разумели породицу, њен развој и промене које се дешавају временом, неопходно је да познајемо развој појединца, промене на индивидуалном нивоу, специфичности развојних фаза, карактеристичне развојне задатке сваког развојног периода и потпериода, изазове и могућности које развојни процес са собом доноси. На то колико је важно посматрати развој сваког појединца у контексту породице указује и чињеница да свако од нас може да се присети најлепшег и најружнијег сећања из детињства или најпријатнијег и најнепријатнијег искуства, као и кључних особа (родитеља пре свих) и система (делова система или субсистема) који су обележили одрастање и детерминисали наш развој. Такође, постоји и читав низ различитих психолошких и истраживања из сродних научних дисциплина чији резултати указују на велику улогу и значај породице у развоју појединца.